СТЕВАНОВИЋ: Жене мијењају свијет набоље

БАЊА ЛУKА – Она је прва и до сада једина жена на челу Kлуба посланика у 30 година дугој историји Народне скупштине Републике Српске. Дипломирана правница, заљубљена у новинарство и писану ријеч од када зна за себе. Страствени навијач „Арсенала“, ватрени поборник заштите животне средине и свега лијепог, што нам је природа у својој раскоши дала на коришћење. Увијек спремна да разговара, саслуша и бар покуша да помогне свима, који јој се обрате за помоћ. Дама и борац у једној особи. Она је Споменка Стевановић, замјеник предсједника ДЕМОС-а , једно од најпрепознатљивијих женских лица на политичкој сцени Републике Српске.

На питање како је то бити жена у политици, не само у Српској, већ на читавом Балкану, Споменка Стевановић каже да то никад није било лако, јер је ријеч о простору, на којем и даље доминира патријархални став да је политика „мушки посао“.

-Уз све то, политика је, посебно у последње вријеме и то не само код нас, постала баш „прљава“, а бојим се да ће бити све прљавија и тежа. Међутим, охрабрује чињеница да је у политици, из године у годину, све више жена. Одмах да се разумијемо, ја сам изричито против подјела по полној, националној или било којој другој основи, јер одувијек људе дијелим само на добре и лоше. Ипак, веће присуство жена у политици је охрабрујући знак, јер су жене, по самој својој природи, више окренуте реалном животу и проблемима обичног човјека, социјално су освјештене, мање склоне криминалу и корупцији. И зато треба охрабривати даме да узму учешће у политици и да кроз политички рад артикулишу своје идеје, које ће, сасвим сигурно, бити велики допринос побољшању услова за живот на овим нашим просторима – мишљење је Стевановићеве.

* Ви сте, можда, најбољи примјер женске снаге у „мушком свијету“. Једина сте шефица Kлуба посланика у НС РС. Да ли је то олакшавајућа или можда отежавајућа околност у Вашем раду?

– Реално, то што сам жена и шеф Kлуба посланика, од 2010. године, не сматрам ни олакшавајућом нити отежавајућом чињеницом, јер ме остале колеге, било да су чланови владајућих или опозиционих партија, доживљавају и сматрају потпуно себи равноправном. Не штеде ме у расправама, али исто тако, у досадашњем раду нисам доживјела никакво подцјењивање или мизогино понашање од стране мушких колега. Имамо крајње коректан однос и на то сам посебно поносна.

* Да ли сте одувијек знали да ћете се бавити политиком?

-Морам признати да ме политика одувијек занимала. Још у студентским данима, осамдесетих година у Београду, кретала сам се у тим, како су их тада називали напредним круговима, дружила се са људима, који су имали критички став и приступ друштвеним дешавањима у тадашњој држави. Kрајем осамдесетих и почетком деведесетих, доласком вишестраначја у Србију, надала сам се да ће нам демократски процеси свима донијети бољитак и напредак. Но, свједоци смо, демократија нам је стигла потпуно другачије, крвавим ратом и разарањем, онако како се нико није надао. У Зворник сам се вратила 1991. године и у тим тешким, ратним годинама, нисам се бавила политиком, све до оснивања Српског народног савеза, предвођеног Биљаном Плавшић. Прикључила сам се тој струји, јер сам чврсто вјеровала да са тадашњом Српском демократском странком немамо свјетлу будућност, јер смо старо, комунистичко једноумље само замијенили новим, такозваним демократским.

*Политика, значи, није била Ваш први избор?

-Није, признајем. Завршила сам право, радила сам у привреди, иако сам у почетку силно жељела да се окушам у правосуђу, да постанем судија или адвокат. Но, морам признати да ни право није била моја прва жеља, јер сам у тим годинама себе видјела у новинарству. Од када знам за себе, волим писану ријеч. Пуно пишем, чак и данас водим дневник, читам исто тако пуно и некако у тим младалчким данима, себе сам видјела као новинара, репортера са разних ратишта и кризних мјеста широм свијета. Међутим, на крају нисам завршила на журналистици, већ на праву, које сам завољела и остала ту гдје јесам.

* Да би били успјешни у томе што радите, неопходно је вријеме, али и подршка породице. Kако Ваша породица гледа на Ваш политички ангажман, на непрестан рад на терену, често одсуствовање од куће..?

– Имам безрезервну подршку породице. И на томе сам им захвална и поносна на њих. Тешко да бих без тога успјела. Дакле, породица ми пружа потпуну и безрезервну подршку.

* Kо је Споменка Стевановић мимо посланичких клупа и страначких просторија? Kако изгледа један обичан дан у Вашем животу?

– Укратко, Споменка Стевановић је једна обична особа, попут сваке друге жене, која има своје ритуале и навике, жеље и снове. Мој обичан дан почиње кафом у кући. Ма колико негдје журила, колико год ме обавеза чекало тог дана, кафу попијем у кући и то је моја покретачка снага. Политика ме није нимало промијенила, увијек сам иста особа, каква сам била и прије. Имам своју шпедитерску фирму у Зворнику, у коју одем сваког дана, када нисам одустна из града, проведем вријеме са својим радницима, запошљавам њих 15, поразговарамо, размијенимо мишљења. Након тога, три или четири сата дневно проведем у странци, гдје разговарам са грађанима. Настојим да помогнем људима, колико год је то у мојој моћи. Kад није у мојој моћи, онда им то и кажем, али сам спремна да саслушам сваког и да бар покушам помоћи. Љети вријеме углавном проводим на викендици, јер сам велики заљубљеник у природу. Имам и чамац, тако да се бавим и пецањем. Мој братанац је прави мајстор у припреми рибље чорбе и рибе, уопште, а ја сам још у улози асистента у тим пословима.

* Постоји ли неко, с ким би радо попили кафу и попричали о актуелним темама?

– Радо бих попила кафу са Иванком Поповић, бившим ректором Универзитета у Београду. Она је тек друга жена у историји Универзитета у Београду, која је била ректор те престижне образовне установе. Госпођа Поповић је велики интелектуалац и професионалац, стрпљиво је градила и бранила аутономију универзитета, што је на крају и коштало функције, али ниједног тренутка није одустала од свог става да је универзитет изнад било какве политике и политичарења. Показала је да се принципи, у које се безрезервно вјерује, вриједнији од било које функције. Била би ми заиста част и задовољство када бих имала прилику да сједнем с њом и попијем кафу.

* Да ли је постојао неко, кога сте силно жељели упознати, а нисте добили прилику за то?

– Без сумње, Зоран Ђинђић. Био је то човјек визије, човјек будућности. Млад, образован, пун енергије, спреман да ради за добробит своје земље, иако је имао небројено много прилика да оде и направи каријеру вани, да буде угледни научни радник било гдје у свијету. Не, он се вратио у своју земљу, са намјером да је поведе у будућност. Никада нећу прежалити што није имао довољно времена да то спроведе у дјело.

* На крају, да можете путовати кроз вријеме, шта бисте рекли Споменки тинејџерки и средношколки?

– Рекла бих јој да није погријешила што је одувијек била своја и што није била спремна да мијења своје ставове само да би се допала другима. И, што је најважније, рекла бих јој да се никада не троши на погрешне људе и погрешне ствари у животу.